Нова открића о људском уму показују ограничења резоновања
аутор Elizabeth Kolbert пише за The New Yorker од 1999. године Са “The Sixth Extinction: An Unnatural History”, 2015. је освојила Пулицерову награду за општи реализам.
Године 1975. истраживачи на Стенфорду позвали су групу студената да учествују у истраживању на тему самоубистава. Представљени су им парови опроштајних порука самоубица. У сваком пару, једну поруку је написао насумично одабран појединац, а другу особа која је потом одузела себи живот. Од студената се тражило да разлуче која је порука аутентична, а која лажна.
Неки од учесника су открили да су тотално генијални за задатак који им је поверен. Од двадесет и пет парова порука, исправно су препознали праву по двадесет и четири пута. Други су открили да су безнадежно лоши по том питању. Препознали су праве поруке тек у десет случајева.
Како је обично случај са психолошким студијама, комплетна поставка је намештаљка. Иако је половина порука уистину била аутентична – стигле су из обласног одељења за патологију округа Лос Анђелес – резултати су били фиктивни. Студенти којима је речено да су скоро увек били у праву, у просеку, нису ништа боље урадили тест од оних којима је речено да су већим делом поргешили.
У другој етапи истраживања, откривена је варка. Учесницима је речено да је права сврха експеримента да се оцени њихова реакција на мишљење да су у праву или да су погрешили. (Испоставило се да је и то била варка.) Коначно, учесници су замољени да процене колико су опроштајних порука самоубица стварно добро категоризавали и да процене колики је био просек исправно оцењених порука. Тада се десило нешто чудно. Они студенти који су у првом кругу били у групи која је прошла са високом оценом сматрали су да су, у ствари, прилично добро урадили – значајно боље од просека – иако, како им је управо било речено, уопште нису имали основа да тако мисле. И обрнуто, они који су припадали групи са нижом оценом рекли су да мисле да су урадили доста лошије од просечног студента – закључак који је био подједнако неоснован.
“Када се једном формирају” закључили су истраживачи, “утисци су изузетно истрајни.”
Неколико година касније, нова група студената са Стенфорда је окупљена за сродно истраживање. Испитаницима је дат по пакет информација о пару ватрогасаца: Фрекну К. и Џорџу Х. У Френковој биографији је, између осталог, писало да има млађу сестру и да воли роњење. Џорџ је имао синчића и играо је голф. Пакети информација садржали су и њихове одговоре на, како су то истраживачи назвали, тест ризично-конзервативног избора. Према једној верзији пакета, Френк је био успешан ватрогасац који је на тесту скоро увек бирао најбезбеднију опцију. У другој верзији, Френк је такође бирао најбезбеднију опцију, али је био лош ватрогасац који је неколико пута зван код надлежних да правда своје поступке. И опет, на пола истраживања, студенти су обавештени да су преварени и да су раније добијене информације потпуно измишљене. Онда су студенти замољени да опишу своја веровања. Какав став према ризику мисле да би успешан ватрогасац требало да има? Учесници који су примили први пакет мислили су да би требало да га избегава. Студенти из друге групе мислили су да би му прибегавао.
Чак и након што су докази да су “њихова веровања из темеља побијена, људи не успевају да, на одговарајући начин, преиспитају своја гледишта”, закључили су истраживачи. У овом случају, промашај је био “посебно импресиван”, обзиром да два референтна податка никад не би била довољна за извлачење уопштених закључака.
Стенфордова истраживања су постала славна. Тврдња групе академика седамдесетих година прошлог века да људи не могу исправно да размишљају, деловала је шокантно. Али више не. Хиљаде експеримената који су уследили потврдили су (и продубили) овај налаз. Како зна свако ко је пратио истраживање – или бар понекад прелистао примерак часописа Psychology Today– сваки студент пред флипчартом може да демонстрира да су људи који делују разумно најчешће тотално ирационални. Ретко када је овај увид био толико важан као сада. Па и даље остаје суштинска недоумица: Како смо постали овакви?
У својој новој књизи “Енигма Разума” (Харвард), експерти когнитивне психологије Hugo Mercier и Dan Sperber ухватили су се у коштац са овим питањем. Mercier, који ради на француском истраживачком институту у Лиону и Sperber који је тренутно на Централноевропском универзитету у Будимпешти истичу да је разум особина која је еволуирала, попут двоноштва или тробојног вида. Појавио се у саванама Африке и у том контексту треба да буде схваћен.
Лишен већине оног што би ми звали когнитивно-научничким, њихов аргумент, мање више, иде овако: Највећа предност људи у односу на друге врсте је наша способност да сарађујемо. Сарадњу је тешко установити, а скоро подједнако тешко одржати. За сваког појединца, самосталност је увек најбољи пут. Разум се није развио да би нам помогао да решимо апстрактне, логичке проблеме, чак ни да би могли да извучемо закључке из података са којима се нисмо раније сусретали. Развио се у сврху решавања проблема који се јављају током живота у колаборативним групама.
“Разум је адаптација хиперсоцијалне нише коју су људи за себе развили”, пишу Mercier и Sperber. Навике ума које делују уврнуто или незграпно, или напросто тупаво са неког “интелектуалистичког” становишта, испостављају се као лукава, гледано из перспективе друштвених “интеракциониста”.
Размотримо оно што сад препознајемо као “склоност ка потврђивању” (confirmation bias), тенденција људи да усвајају информације које подржавају њихова веровања, а да одбацују оне која су тим веровањима контрадикторна. Од свих облика погрешног резоновања која су до сад препозната, склоност ка потврђивању је међу најбоље документованима. Томови би могли да се напишу о експериментима на ту тему. Један од најпознатијих је спроведен, опет, на Стенфорду. За овај опит, истраживачи су окупили групу студената који су имали међусобно супротстављена мишљења о смртној казни. Половина студената је била за и сматрала је да је то начин да се људи одврате од почињавања злочина; друга половина групе је била против и сматрала да то никако не утиче на стопу криминала.
Испитаници су замољени да реагују на те студије. Једно истраживање је пружало податке који иду у прилог смањењу стопе злочина, а друго је ту тврдњу доводило у питање. Обе студије – добро сте погодили – су биле измишљене и тако састављене да представе, објективно говорећи, подједнако убедљиву статистику. Студенти који су у старту били за смртну казну, оценили су податке који говоре у прилог сузбијању злочина као изузетно веродостојне, а оне који су говорили супротно као неубедљиве. Студенти који су се од почетка противили смртној казни дали су супротне оцене. На крају експеримента, студенти су опет упитани да изразе своја мишљења. Они који су у почетку били за смртну казну, сад су је још страственије подржавали, а они који су били против, сада су се још жучније противили.
Ако je разум намењен доношењу утемељених судова, тешко је замислити озбиљнију ману од склоности ка потврђивању. Замислите, предлажу нам Mercier и Sperber, миша који размишља на исти начин као ми. Такав миш, “склон потврди сопственог веровања да нема мачака у околини” ускоро би завршио као нечија вечера. У оној мери у којој склоност ка потврђивању наводи људе да одбаце доказе о новим и недовољно уваженим претњама – људском еквиваленту мачке иза угла – толико је то особина која не би требало да прође селекцију. Чињеница да ми опстајемо, а опстаје и особина, тврде Mercier и Sperber, доказује да она мора да поседује неку адаптивну функцију и да та функција, држе они, стоји у вези са нашом “хипер-социјабилношћу”.
Mercier и Sperber више воле израз “по-мом склоност”. Људи, истичу они, нису насумично лаковерни. Када нам представе туђе аргументе, прилично смо вешти у налажењу слабих тачака. А по правилу, исто толико нам је тешко да нађемо мане својим аргументима.
Недавни експеримент ког су спровели Mercier и његове европске колеге јасно приказује ову асиметрију. Учесници су замољени да реше низ једноставних логичких проблема. Потом су упитани да објасне своје одговоре и пружена им је прилика да првобитне одговоре промене ако примете неку грешку. Већина је била задовољна првобитним изборима, мање од петнаест процената је у другом кораку променило свој став.
У трећем кораку, учесницима су представљени по један из групе проблема са њиховим и одговором неког другог учесника који је дошао до другачијег закључка. Опет им је пружена прилика да промене своје одговоре. Али трик који им је подметнут је да су одговори који су им представљени као туђи, у ствари, били њихови и обратно. Око половине учесника је приметило шта се дешава. Међу другом половином, људи су одједном постали много критичкије настројени. Скоро шездесет посто њих је одбацило одговоре којима су раније били задовољни.
Та искривљеност, према Mercier и Sperber, одражава задатак због ког је ум еволуирао: да спречи да нас други припадници групе превеслају. Како су живели у малим групама скупљача плена, наши преци су пре свега били заокупљени својим друштвеним статусом, и утврђивањем да случајно нису баш они ти који ризикују своје животе док се други излежавају по пећини. Мало је било предности у јасном логичком повезивању, док је много тога могло да се добије победом у расправи.
Међу бројним проблемима, наши преци нису бринули о способности смртне казне да сузбије криминал, нити о идеалним особинама ватрогасаца. Нити су морали да се бакћу са измишљеним студијама или лажним вестима, или Твитером. Није ни чудо што изгледа као да нас разум данашњице издаје. Како пишу Mercier и Sperber, “Ово је један од много случајева када се окружење пребрзо променило да би природна селекција сустигла промену.”
Steven Sloman, професор на Brown универзитету, и Philip Fernbach, професор на University of Colorado, такође се баве когнитивном психологијом. Они такође верују да је друштвеност кључ начина на који људски ум функционише или, умесније речено, дисфункционише. Своју књигу “Илузија знања: Зашто никад не размишљамо самостално” почињу са погледом на клозете.
Скоро свако у Сједињеним Државама, а уистину и у целом развијеном свету, добро је упознат са тоалетима. Типично пуштање воде керамичку посуду испуњава водом. Када се повуче ручка или када се притисне дугме, вода и све што је у ту керамику било одложено, одлази у цев, а одатле у канализациони систем. Али како се то, у ствари, одвија?
У студији која је спроведена на Јејлу, од студената завршне године тражило се да оцене своје разумевање свакодневних направа, укључујући и клозете, рајсфершлусе и цилиндричне браве. Потом су замољени да напишу детаљно, корак по корак, објашњење како те направе раде, а потом да опет оцене своје разумевање. Очигледно да је тај напор разоткрио студентима њихово незнање јер је самооцењивање у другом делу било ниже него на почетку. (Тоалети су, како се испоставило, много компликованији него што је то првобитно изгледало.)
Sloman и Fernbach ову појаву, коју називају “илузија дубине објашњења”, примећују скоро свуда. Људи верују да знају много више него што у ствари знају. Оно што нас одржава у том веровању су други људи. У случају мог клозета, неко други га је дизајнирао тако да ја могу лако да га користим правилно. То је нешто у чему су људи јако добри. Ослањамо се на стручност других још откад смо установили како да ловимо заједно, што је вероватно био кључни расплет у нашој еволуционој историји. Толико добро сарађујемо, тврде Sloman и Fernbach, да једва да можемо да разлучимо где престаје разумевање једнога, а почиње другога.
“Једно од објашњења природности наше расподеле когнитивног рада”, пишу они, је да “не постоји јасно разграничење између идеја једне особе и њеног знања” и “идеја и знања других припадника” групе.
Ово одсуство граница, или ако више волите, конфузија, такође је јако важно за оно што сматрамо прогресом. Како су људи проналазили нове алатке за нове начине живота, паралелно су стварали нове области незнања; да је свако инсистирао, на пример, на овладавању принципима обраде метала пре него што би у руке узео нож, Бронзано Доба не би далеко одмакло. Кад су нове технологије у питању, непотпуно знање оснажује.
У невољу, како тврде Sloman и Fernbach, доводи нас тек домен политике. Једно је да повучем воду у клозету, а да не знам како тај механизам функционише, а друго је кад подржавам (или се противим) забрани имиграције, а да не знам о чему у ствари причам. Sloman и Fernbach наводе истраживање које је спроведено 2014. године, недуго након што је Русија анектирала украјинску територију на Криму. Учеснике анкете су питали како САД треба да реагују, а питали су их и да ли би умели да покажу на карти света где се Украјина налази. Што су лошији били у географији, то су више подржавали војну интервенцију. (Испитаници су били толико несигурни о тачној позицији Украјине да је медијан одговора машио за око 18 хиљада миља, што је близу раздаљине од Кијева до Мадрида.)
Анкете на бројна друга питања давала су подједнако обесхрабрујуће резултате. “По правилу, снажна осећања према неком проблему не проистичу из темељног разумевања” пишу Sloman и Fernbach. И овде наша зависност о мишљењима других само оснажују проблем. Ако је твој став о, на пример, Закону о Приуштивом Лечењу неоснован, а ја се на њега ослањам, онда је и моје мишљење неосновано. Кад разговарам са Томом и он одлучи да се сложи самном, његово мишљење је такође неосновано, али сад нас се скупило већ троје и много смо више самозадовољни својим ставом. Ако ми сад одбацимо као неубедљиво свако мишљење које је контрадикторно нашем, добијамо, јебига, Трампову администрацију.
“На тај начин знање заједнице може да постане опасно” примећују Sloman и Fernbach. Њих двојица су спровели своју верзију експеримента са клозетом, само што су кућне направе заменили регулативама. У истраживању ког су спровели 2012., питали су људе за мишљење о питањима попут: Да ли треба да постоји здравствени систем са појединачним носиоцем осигурања? Или да ли наставни кадар треба да буде плаћан по учинку? Од учесника је тражено да оцене своје ставове у односу на то колико снажно се слажу или су противни предлозима. Потом, инструирани су да, што је детаљније могуће, објасне утицај имплементације сваке од регулатива. Већина људи се на том делу заглавила. Када су опет упитани да оцене своја виђења, мало су попустили са интензитетом – слагали су се или противили мало мање пасионирано.
Ту Sloman и Fernbach виде малецко светло на крају мрачног тунела светских мука. Када би ми – или наши пријатељи, или политички аналитичари са ЦНН-а – мање времена проводили у проповедању, а више у разлучивању импликација предложених закона, схватили би колико немамо појма и определили би се за умереније ставове. Овај начин, пишу аутори, “могао би да буде једини облик размишљања који би разбио илузију дубине објашњења и променио ставове људи.”
Један од начина гледања на науку је као на систем који оправља природне склоности људи. У добро организованој лабораторији нема места за пристрасност; резултати треба да су такви да могу да се репродукују у другим лабораторијама, а од стране истраживача којима није у интересу да их потврде. А то је, можемо слободно тврдити, оно због чега се систем доказао као толико успешан. У сваком датом тренутку, научну област могу да преплаве препирке, али на крају, методологија преовладава. Наука напредује чак и кад се ми заглавимо и не можемо да мрднемо.
У књизи “Негирање до гроба: Зашто игноришемо чињенице које могу да нас спасу” (Оксфорд) психијатар Jack Gorman и његова ћерка Sara Gorman, експерткиња јавног здравља, испитивали су јаз између оног што нам наука говори и оно што ми себи говоримо. Фокус им је био на оним веровањима која опстају упркос чињеници да не само да је лако доказати колико су погрешна, него су потенцијално смртоносна, попут веровања да је вакцинација опасна. Наравно, он што је опасно је не вакцинисати се; вакцине су пре свега због тога и направљене. “Имунизација је један од тријумфа модерне медицине” констатују Gorman и Gorman. Али без обзира на број студија које закључују да су вакцине безбедне и да нема повезаности између вакцинације и аутизма, антиваксери не одустају од свог става. (Сад у своје савезнике могу – на неки начин – да урачунају и Доналда Трампа који је рекао да иако су он и жена дозволили вакцинацију њиховог сина, одбили су да то ураде у време које су педијатри препоручили.)
Аутори такође тврде да размишљање које сада изгледа као аутодеструктивно мора да потиче од адаптивног. И они доста места у свом раду дају склоности ка потврђивању које, како тврде, поседује и психолошку компоненту. Цитирају истраживање по ком људи осећају аутентично задовољство – налет допамина – док процесуирају информације које иду у прилог њиховим веровањима. “Добар је осећај ‘држати се плота’ чак и кад нисмо у праву” примећују.
Gorman и Gorman не желе тек да попишу начине на које грешимо; желе и да нађу исправку. Мора да постоји начин, држе они, да се убеде људи да су вакцине добре за децу, а да су пиштољи опасни. (Још једно распрострањено, али статистички неодрживо веровање које би радо дискредитовали, је да поседовање ватреног оружја чини људе безбеднијим.) Али ту наилазе баш на оне проблеме које су набројали. Пружање проверено тачних информација људима не изгледа да је од помоћи; оне једноставно бивају одбачене Позивање на њихове емоције би могло боље да заврши посао, али тај начин је очигледно антитеза циљу промоције проверене науке. “Изазов који остаје”, пишу они пред крај своје књиге, “је наћи начин опхођења према тенденцијама које наводе на лажно научна веровања.”
“Енигма ума”, “Илузија знања” и “Негирање до гроба” су написане пре последњих председничких избора. А ипак су предвидели Kellyanne Conway и оснаживање “алтернативних чињеница”. Ових дана изгледа као да је цела земља предата једном огромном психолошком експерименту ког нико не води или га води Steve Bannon. Рационални агенти би могли размишљањем да дођу до решења. Али по овом питању, литература није баш убедљива. ♦
Овај чланак је у другим верзијама објављен у издању Њујоркера од 27. фебруара под насловом “То је оно што мислите”.
transdisciplinarnost 