Kada smo dovoljni?
Autor Gabor Maté
Izvor: https://www.psychotherapynetworker.org/magazine/article/2577/helper-syndrome
Kada su problemi nerešivi, kao što u današnje vreme umeju često da deluju, mi, terapeuti se suočavamo sa nezgodacijom pokušaja da rešimo nerešivo. Ta nepovoljnost je u samom korenu stresa kog kao iscelitelji proživljavamo. Ono što nas frustrira je baš taj teret pokušaja da opravimo nepopravljivo i da upravljamo nečim što je van naše kontrole.
Pa ipak, iako smo možda iscrpljeni, zamor od saosećajnosti ne postoji. Niko ne može da se umori od saosećajnosti. Saosećajnost je deo naše prirode; da budemo ono što jesmo ne može da nas smori. Zapravo, predložio bih da nas smara kad ne bivamo ono što jesmo. Problem nije u saosećanju kog usmeravamo ka svojim klijentima, nego u manjku saosećanja kog gajimo prema sebi.
Ko kaže da mora da se kontroliše neobuzdano? Po samoj definiciji, neobuzdanim ne može da se upravlja; po samoj definiciji, neispravivo ne može da se ispravi. Ali šta osećamo kad ne uspevamo da obuzdamo neobuzdano? Šta nas nemogućnost da opravimo neopravljivo tera da osećamo prema sebi? Vredi se time pozabaviti.
Pre nekoliko godina bio sam u Peruu da vodim program u odmaralištu za profesionalce u zdravstvu. Psihijatri, terapeuti, savetnici i lekari su se skupili iz celog sveta da bi učestvovali u psihodeličnim obredima koje su u skladu sa starinskim tradicijama vodili peruanski šamani.
Tokom godina, vodio sam ljude na ovakve odmore i viđao sam drastične transformacije u njihovom fizičkom i mentalnom zdravlju. Moja uloga je bila da im pomognem da izraze svoje namere vezane za iskustva, a potom, da im pomognem u tumačenju i usvajanju događaja koji su se odvijali tokom ceremonija. Izveštio sam se na tom zadatku, ali nikad nisam iskusio ista duboka vizionarska šamanska iskustva kao ljudi sa kojima sam radio. I tako sam na ovo konkretno događanje stigao sa ubeđenjem da ništa mnogo neću doživeti. Prve večeri obreda, nalazim se u šatoru sa još 23 učesnika. Ulazi šest šamana uz obredno pevanje. Napolju životinje zavijaju, zrikavci pevaju svoje pesme, a ptice cvrkuću. I naravno, meni se ništa ne događa.
Sledeće jutro, dolazi šaman i kaže “Ne možeš da učestvuješ u obredu. Ti poseduješ tako gustu i mračnu energiju da naše pojanje ne može da je probije. I ne samo to: ona prigušuje učinak rada na svima ostalima.” Dobio sam otkaz u mom ličnom odmaralištu! Potpuno sam bio izolovan od drugih i dodeljen mi je jedan šaman da radi samnom tokom sledećih pet ceremonija dok su ostali radili sa grupom bez mene.
Šamani nisu ništa znali o mom životu – nisu imali pojma da sam rođen kao jevrejska beba u Mađarskoj i prvu godinu života proveo pod nacističkom okupacijom. Nisu znali za iskustvo genocida nad mojom porodicom. Oni su samo gradili svoj odnos prema energiji koju su od mene primali. Rekli su mi “kad si bio jako mali, imao si veliki strah i još uvek ga nisi savladao”. Dodali su “Radio si sa mnogo traumiranih ljudi i upio si njihove energije, a nisi se od njih očistio.”
Kada se završilo, smejali su se dok su mi govorili da kad su čuli da dolaze zdravstveni radnici iz čitavog sveta, mislili su da imaju lak posao jer je očekivanje bilo da gosti znaju kako da se brinu o sebi. Ali od svih grupa koje su im dolazile, ova je bila najnapornija. Niko u njoj se nije bavio pročišćavanjem od sopstveog stresa.
U svojim terapeutskim programima, koliko obuke ste primili na temu pročišćavanja sopstvene energije, kada iz dana u dan upijate stres i traume svojih klijenata? To je tačka gde saosećanje prema sebi mora da se uvede. Jer naše saosećanje prema drugima nije problem; problem je što nemamo saosećanja prema sebi. Govorimo sebi da moramo da opravimo nepopravljivo.
Sindrom pomagača
Kako su šamani brzo dokučili, proživeo sam duboki strah kada sam bio beba. I istina je da to nikad iz sebe nisam očistio. A to znači da pomenuto iskustvo unosim u sve što radim.
Sam moj život počeo je pod velikom pretnjom. U pokušaju da mi spase život, moja majka me je dala kad sam imao samo godinu dana. Nisam je video pet ili šest nedelja. Poruka koju sam primio je da nisam bio željen. A to nije bio slučaj. To što me je majka dala strancu je nešto najhrabrije i najljubavnije što je ikad mogla da uradi. Ali beba to ne shvata tako.
Znate šta radite kad niste željeni? Odete da studirate medicinu. Opravdavate svoje postojanje. Problem svih nas je što verujemo da treba da opravdavamo svoje postojanje. Problem je što verujemo da to kako smo ispali nije dovoljno.
Moj prijatelj Piter Levin je nedavno formulisao pitanje koje sigurno svi sebi postavljamo: Jesam li uradio dovoljno? Većina nas je najverovatnije zaključila “Da, jesam”. A Piter je onda potegao drugo pitanje: Da li sam dovoljan? E, to pogađa duboko. Ako ne misliš da si dovoljan; ako te je neko u tvojim najranijim iskustvima naučio da nisi dovoljan, onda jedan od načina da kompenzuješ taj osećaj je da postaneš pomagač.
“Ne možemo da popravimo nepopravljivo, ali možemo da svedočimo u podršku kapacitetima isceljivanja koje svi u sebi posedujemo.”
A mi pomagači ćemo da se latimo nemogućih zadataka, poput popravljanja nepopravljivog i upravljanja neobuzdanim. Posedujemo taj sindrom pomagača. A to ne mora uvek da je poteklo iz groznih događaja. Može da stigne i iz suptilnih poruka kroz društvena očekivanja. U stvari, naše verovanje da nismo dovoljni i da treba da prikupimo sve više i više atributa ili uspeha da bi dokazali da jesmo – upravo je ono što pokreće naš kompletan društveno-ekonomski sistem.
Ručao sam sa jednim od učitelja, Beselom van der Kolkom, kada mi je rekao “Gabor, ne moraš da vučeš Aušvic svuda sa sobom”. Drugim rečima, ne treba da dozvoljavam iskustvima iz ranog detinjstva u grozomornom trenutku istorije da definišu moje viđenje sebe. Dugo mi je trebalo da to razumem. Na intelektualnom nivou sam shvatio, ali nije bilo doprlo do mog srca. Tokom mnogo vremena sam nosio uverenja o svetu i sebi koja su bila uslovljena ranim iskustvima – uključujući i verovanje da nisam dovoljan. Ali sa takvim verovanjima ne moram doživotno da se natežem.
Šta vi vučete svuda sa sobom? Taj teret je ono što stvara zamor saosećajnosti. Tako dolazimo do pitanja: Ako nisam pomagač, šta jesam?
Možda nećete pronaći neposredan odgovor na ovo pitanje. Ali želim da ga sebi postavite jer svi moramo da znamo u kojoj meri se identifikujemo sa svojim ulogama. Ako nam oduzmu uloge pomagača, ili ako ih neka kriza stavi na surovo iskušenje, ko smo onda mi? To je ono što svuda vučemo sa sobom.
Polupropusna membrana
Svi radimo sa traumatizovanom populacijom, neko manje neko više, i na nekom nivou nalazimo sebe u traumatizovanim ili ovisničkim energijama naših klijenata. Kako da se uzdržimo od kompletnog apsorbovanja tih energija?
U jednom ekstremu su oni među nama koji dižu debele zidove da bi se ogradili od patnje drugih. To se često sreće, pogotovu u medicini. Ali to je defanzivna reakcija. Barijera između profesionalca i druge osobe znači da profesionalac ne uviđa i ne oseća patnju klijenta. To vas napravi na eksperta koji zna gde je problem i zna kako će on sam da ga opravi. Takva vrsta odnosa je najčešće odgovor na traumu i može da povredi mnoge ljude.
Ljudske ćelije takođe imaju zaštitno okruženje, ali ono nije čvrsto: to je polupropusna membrana. Neke stvari pušta unutra, a neke drži podalje. U emotivnom smislu, moramo da razvijemo tu polupropusnu membranu. Moramo da osetimo bol našeg klijenta, a da ne dozvolimo da nas totalno preplavi. Naša saosećajnost treba da teče ka njima na način da dozvoli isceljenje, ali istovremeno, saosećajnost treba da teče i ka nama samima. Naš posao nije da opravimo nepopravljivo, nego da pomognemo svojim klijentima da prožive, a ako je moguće i da duhovno nadrastu nepopravljive aspekte svojih života.
Pet nivoa saosećajnosti
Za svoje lične potrebe, razlučio sam pet nivoa saosećajnosti koji nam pomažu da podržimo rast naših klijenata. To nije zvanični dijagram, već neko moje viđenje.
Ordinarna ljudska saosećajnost. To što je obična nije u prekornom smislu. Sjajna je. To je deo nas samih. To znači da dok patiš, tvoja patnja mene boli.
Saosećajnost radoznalosti i razumevanja. Nije dovoljno da se osećamo loše zbog nečije patnje: moramo da se potrudimo da razumemo njihove priče. U slučaju kovida, imamo priliku da vidimo šta su ovakva egzistencijalna pretnja i društvena katastrofa u ljudima probudile, a onda i priliku da radimo sa tim materijalom, pogotovu u kontekstu različitih značenja kojih mu različiti pridaju. U taj rad unosimo radoznalost i razumevanje.
Saosećanje prepoznavanja. Ovo je svest da se ne razlikujem od ljudi sa kojima radim. To sam pronašao radeći u Dauntaun Istsajd delu Vankuvera – jednom od svetskih epicentara zloupotrebe opijata. 12 godina sam proveo sa teško traumatizovanim ljudima koji su često bili žrtve nasilja u detinjstvu i koji su sad živeli na ulici.
Od njih sam se razlikovao po tome što sam odrastao u mnogo funkcionalnijoj porodici. Pripadao sam srednjoj klasi. Bio sam dobro plaćen za posao kog radim, itd itd. Uopšte ne trivijalizujem razlike, ali u smislu bola kog sam u sebi nosio i moje sklonosti da bol ublažavam eksternim ponašanjima i aktivnostima, u smislu sklonosti da lažem i varam, u velikoj meri sam ličio na moje klijente.
Kod saosećanja prepoznavanja, odluka da prepoznamo sličnosti znači da smo tek dve osobe – dvoje ljudi koje je iskusilo nedaće, nijedan bolji od onog drugog. I koliko mogu, trudiću se da ti pomognem onim što sam naučio u životu i profesionalnom obrazovanju.
Saosećanje istine. Mnogo onoga što nazivamo disfunkcionalnost ili poremećaj mentalnog zdravlja potiče od kompenzacija i adaptacija na koje se ljudi oslanjaju da bi izbegli bol traume. Tako dinamika koju ljudi ispoljavaju su, u stvari, uvek nekakva prilagođavanja koja nisu oni sami dizajnirali, nego priroda u cilju da ih zaštiti. Kad se malo udubite u te dinamike, mnogo bola ume da izbija iz ljudi. Nije saosećajno štititi ljude od bola koji je već u njima. To nazivam saosećanjem istine.
Saosećanje mogućnosti. Poslednji oblik saosećanja mi je bio najteži. Javlja se kad nekog ne identifikujete sa njegovim bolom, patnjom ili biografijom: pred sobom vidite suštinu stvarnosti ljudskog bića – a da bi to postigli, potrebna vam je izuzetna jasnoća pogleda. Kao što sam već opisao, razvlačio sam se sa nečim što je Besel van der Kork video u meni. Nešto što nisam mogao da pustim, ali nisam mogao ni da uvidim. On je mogao da vidi mogućnosti predamnom koje bi se otvorile kada bih uspeo da otpustim taj teret. To ja zovem saosećanjem mogućnosti.
Od nas zahteva da mnogo radimo na pročišćavanju sebe jer dokle god ja verujem da ja ne posedujem isceliteljske sposobnosti, takve mogućnosti neću moći da projektujem na druge. Mogu ja da izjavim da verujem u mogućnost, ali moram da je iskusim i da kroz nju prođem unutar sebe samog. A to su radovi koji su uvek u toku.
***
Ne postoji situacija u kojoj pomoć kroz pružanje saosećanja ne pomaže. Ono što stvarno ne pomaže je pokušaj da se izvede nemoguće. Alis Miler, jedna od najvećih psihoterapeuta, pitala je “Zašto neki ljudi prođu kroz ozbiljne traume i vode živopisne živote, a drugi samo potonu? Smatrala je da su oni koji su uspeli bivali blagosloveni prisustvom saosećajnog svedoka. Kao klinički praktičari, ne možemo da promenimo situaciju, ali možemo da budemo taj empatični svedok.
Ne možemo da popravimo nepopravljivo, ali možemo da budemo svedok validacije iskustava ljudi i time da podržimo njihove sposobnosti isceljenja koje svako od nas u sebi nosi. To je u našoj prirodi.
***
Dr Gabor Mate je autor bestselera In the Realm of Hungry Ghosts: Close Encounters with Addiction. Njegova sledeća knjiga, The Myth of Normal: Trauma, Illness and Healing in a Toxic Culture, biće objavljena u proleće 2022.
transdisciplinarnost 