MORALNE MANE

izvor: http://davidbyrne.com/explore/the-new-sins

NOVI GRESI [glavni tekst]: prevedeno iz originalnih jezika, uz neprekidno upoređivanje i revidiranje ranijih interpretacija. Samoakcentovano štivo. Fusnote se odnose na centralni tekst. Ključne reči su PODEBLJANE.

Percepirano od strane osamostaljenih stremilaca nebesima. U neobavezujućoj konjukciji sa Drugom Kongregacijom Verovatelja u Sutrašnjicu.

New York, New York & Columbus, Ohio, Beograd, tim redom.

KAKO KORISTITI OVU KNJIGU

Ova knjiga je za svakoga. Napisana je običnim jezikom, što dozvoljava kako profesionalcu tako i pripadniku širokih narodnih masa da ekstrahuje iskustvenu podršku i zadovoljstvo sa njenih stranica. Napravljena je da bude nošena. Možete je konsultovati u bilo koje doba dana, bilo gde – njene dimenzije odgovaraju tašnici ili džepu od sakoa. Posmatrajte je kao duševni laptop.

Služi kao umak – začin dijalogu, večernjem izlasku, trenutku provedenom u ženskom veceu ili tokom kratke vožnje liftom. Reči i slike ponekad mogu inspirisati poslovne razgovore, ekonomske odluke, kreativne izbore ili čak putanju ljubavi. Češće, naprosto, mogu da Vas zbune. U prvom trenutku, reči mogu da se nakostreše i pobrkaju. Zato je preporučljivo koristiti ih u malim dozama i nejako, dozvoljavajući prirodnim ukusima da isplivaju i sami se istaknu.

Ovo nije JiĐing, niti sanovnik, niti horoskop. Ipak, poput te ezoterične literature, i ovo štivo može biti konsultovano u trenucima zbunjenosti i dvoumljenja. Svakodnevnim jezikom prikazaće kako reagovati, poneti se i odgovoriti na nove, neobične situacije.

KAKO ČITATI OVU KNJIGU

Ova knjiga poput dnevnih novina, porno časopisa, domaćeg obroka ili DNK lanca, može biti otvorena i konzumirana počevši od bilo kog mesta. Celina je sadržana u svemu i u svakom od delova i svi delovi sadrže celinu. Nijedan deo nije bolji od bilo kog drugog i ne postoji ispravan sled čitanja.

Prikazi u ovoj knjizi funkcionišu skoro isto – poput algoritama, kao kompjuterski softver za oko. Ideje koje nosi tekst nisu toliko rasvetljene i razjašnjene prikazima, koliko su njima zasejane. I svaka predstava je zametak sledeće. Prikazi su virtualne alatke, programi, mašine koje, poput tih tupavih sprava ne objavljuju glasno i direktno način na koji mogu biti korišćene – sve mogućnosti su naizgled na raspolaganju čitaocu. I kao svaki kompjuterski program, one takođe, neprimetno određuju parametre misli korisnika, izbore koje pravi i pravac istraživanja. Naizgled Demokratija Izbora, u stvari je nevidljiva ruka – vodi, oblikuje i pomaže.

Slike u knjizi će rasvetliti ono što tekst sakriva.

Do sada, pisci ove knjige su važne koncepte i fraze prigodno odštampali podebljanim i obojenim slovima te su glavne teme knjige prijemčive čak i na prvi pogled, ili ako bi neko tako odabrao, uz čašu vina ili šolju jake kafe. Jednostavnim iščitavanjem naglašenih izraza svako može da predpostavi suštinu ideja ponuđenih od strane autora. Neko bi mogao da se odluči na čitanje isključivo naglašenih reči, što bi smanjilo dužinu knjige na odprilike jednu rečenicu. Čak i tada, seme je usađeno.

ŠTA SU GRESI?

Bog je stvorio grehe! Da, istina je. On ko je stvorio sve, mora da je stvorio i zlo! Ako je Bog sila, čista energija ili unekoliko primenljiv koncept, ko god da je, On je nemoralan – sjajni zanatlija i za oduševljavajuće i za grozno, a po svoj prilici, svog zadovoljstva radi, majstor za prerušavanje jednog u drugo.

Gresi su utkani u materijal od kog su sašiveni naši životi. Oni su odeća koju nosimo, lice koje pokazujemo svetu, osmesi, grimase i ozbiljni izrazi. Oni su za nošenje dok ih ne izližemo, ne iscrpemo, ne odbacimo – ali ne pre nego što smo ih iznosili. Zaobilaziti ili zapostavljati grehe je isto što i previđati i odbacivati Božju rukotvorinu.

On je napravio grehe da uživamo i koristimo dok ih jednog dana, po mogućstvu, ne budemo razumeli. Samo kroz vežbu, bliskost, ljubav i direktan kontakt možemo da upoznamo svog najljućeg neprijatelja. U stvari, moramo da postanemo nečiji najljući neprijatelj da bi u potpunosti spoznali način na koji ta osoba funkcioniše. Delikatan potez usklađivanja, zarad utvrđivanja, između prepoznavanja, zbliženosti, ljubavi i potpunog predavanja. Razlika između leka i otrova je u dozi. Stvar koja može da izleči, svakako može i da ubije – sve zavisi od konzumirane količine. Ova knjižica za cilj ima postizanje što višeg stepena preciznosti takvog razlučivanja.

Svaka kultura i društvo stvaraju svoje grehe. Gresi nisu večni, isti i zauvek. Oni su u beskrajnom i neprekidnom proticanju. Poput reke – sad čista, sad mirna, sad opasna i blatnjava. Davanje bezukusne primedbe tokom večere nekad se smatralo podlogom za izdizanje nad premisama – sada se smatra vrhuncem sofisticiranosti i domišljatosti. Ubistvo na ratištu je čin junaštva, ali kod kuće ili u javnom kupatilu posmatra se u manje laskavom svetlu. Da li je to ¨savijanje¨ moralnih standarda za potrebe ekonomske dobiti rata, u šta su Marksisti pokušavali da nas ubede? Ili kako Social – Darvinisti zastupaju, nismo li u našim srcima naprosto životinje; stvorenja navika i instikata – svojim genima i neutralnim programiranjem navođeni da se ponašamo u skladu sa svojim najosnovnijim i najtrenutnijim impulsima? Malo više od bubašvaba ili gamadi – očajnički rasipajući svoj DNK uz primenu Svih Potrebnih Mera?

Pa ko je onda Vrhovni Sudija?

Ko beleži tok? Ko notira promene i transformacije moralne klime? Ko nas obaveštava? Da li su to umetnici i pisci nastanjeni u svojim prljavim podrumskim stančićima, u posmatranju društva od spolja? Da li su to narkomani, porno zvezde, reperi i menadžeri muzičke produkcije koji vode život ispada u javnosti – testirajući moralne i kulturološke granice za našu dobrobit? Da li su oni Sveci? Radeći nešto što prepoznajemo kao neispravno – žrtvujući se za boljitak zajednice? Da li svetu sude siromašni, tupavi, očajni i beznadežni? Kome to moralni standardi ne znače ništa?

DA LI JE SVAKI DAN NOVI SVET?

Da li prepisujemo svoj moralni kodeks svaki dan kad izađemo na vrata, svaki put kada se poljubimo, prilikom svake kupovine ili razmene dobara? Primećujemo da, jeste, svaki dan je drugačiji od prethodnog i ono što je juče bilo zlo, izazivalo prezir i gnušanje, danas cenimo i pozdravljamo.

Na bogatstvo se nekad gledalo sa sumnjom, uz predpostavku da neuobičajena količin blaga uključuje i neetičke aktivnosti, dobitke ostvarene na potencijalno nekorektne načine. Ali sada, to je obeležje vrline. Bogati, ekstrovertni, glasni, sirovi i indiferentni sada su smatrani za modele koje treba dostići. Danas je normalno da priznaš da želiš Roleks, Crveni Auto i Silikonsku Malu.

REČI I NJIHOVA DEMODIRANA BIĆA

Reči su dela. Nisu dela?

Ako izgovoriš, da li ono stvarno tako jeste? Da li bi bio takav i da si samo pomislio? Da li se dobre namere računaju?

Reči ne služe ničemu. Nepouzdane su. Ne može im se verovati. Do sada je postalo očigledno da nikako neće da se smire. Njihovo značenje klizi i isparava. Postaje eterično, izmagličasto i zamagljeno. Klizi u novi red, nova značenja, stvaraju se novi hibridi. Čim nešto izgovoriš, reči koje si upotrebio promenile su svoje značenje i ti bivaš apsolutno neshvaćen.

Reči su izmislili ljudi koji ih nikada nisu iskusili. Ponos je izmislio neko ko se nikad nije osetio ponosnim. Greh neko ko nikad nije grešio. Ista je istina o miru, mržnji, spasenju. Ljudi izmišljaju i stvaraju reči za nešto što nikad nisu posedovali, nikad nisu iskusili, za nešto što im nedostaje. To što im nedostaje, te nepostojeće stvari, one su kao rupe i ljudi su izmislili reči da bi popunili takve rupe. Ali rupe su prazne stvari. Reči u njima su samo oblici – oblikovani da zadovolje potrebu, popune prazninu, slobodan prostor.

PROMENA SE MENJA

Reči se menjaju. Njihove definicije se menjaju, navike se menjaju, a time se menjaju i naši životi. Promena se menja. Stari načini da se nešto uradi bivaju stalno i uporno zamenjivani novim načinima – beskrajno, monotono i ponekad neproduktivno. Ova knjiga oslobađa dosadne obaveze oplevljivanja đubrišta ljudskih aktivnosti i moralnih prevara. Dozvoli promeni da se dogodi; ne plaši je se. Ova malenkost će učiniti da sve izgleda nepomično. Kao da je celokupan pokret uminuo.

Odgovor

Kada izistinski preuzmemo odgovornost, kada dođe čas, kada nas moral i ljubav i mržnja odvedu pravim putem, reči više neće biti neophodne. Nećemo osećati potrebu za njima. Neće biti rupa i neće biti potrebe da se one ispune. Značenja neće kliziti, izmigoljavati se, jer neće imati na sebi nakačene reči. Stvari koje nismo imali biće uz nas i one koje su nam nedostajale biće osvojene – i neće biti očajavanja ned nečim što nikada nismo imali.

KAKO SE PREMA GRESIMA OPHODILO U PROŠLOSTI

Iskopaj oko koje te je povredilo, odseci ruku koja je krala. U prošlosti, društveni gresi su kažnjavani po logici ¨kako daješ tako ti se vraća¨. Kazna je bila po meri zločina. Najgora kazna je bila progonstvo – isključenje iz plemena. Biti prognan značilo je biti nečovek. Stvar. Neličnost. Ličnost koja to nije.

Dante je lihvare smestio u sedmi krug pakla. Očigledno je smatrao da su Bankarski Sistem Kreditiranja i Otplate na Rate gresi počinjeni iz najnižih pobuda.

U prošlosti, lični i Kosmički gresi bili su kažnjavani na grozno maštovite načine. Na primer, greh bogohuljenja, kletva, kleveta, pa samim tim i zanemarivanje značaja Kosmičkog Poretka, smatrani su ohrabrivanjem na uništenje sveta. A za to ne postoji prejaka kazna. Nijedna ćelija, niti atom, koji bi mogao da naruši Božanstveni poredak, ne sme da preživi. Poput virusa, mora biti markiran, spržen do pepela, ishlapeo… pa, možda bi trunčica mogla da bude pohranjena za potrebe izučavanja od strane stipendista i naučnika, ali obični ljudi od njega svakako moraju biti zaštićeni

Ako je preovladavajući oblik savremenog sveta logičan i naučno objašnjen, onda sudbina, kao vrhunski čin nelogičnosti – postaje neprijatelj. Ako su i materijalizam i informacije i stvari koje mogu da se osete čulima dodira, vida i sluha važne, onda mistične, nevidljive sile moraju biti po svaku cenu iskorenjene. Te nemerljive sile su opasne, zastrašujuće, zato što mogu da naruše poredak sveta.

DA LI SU GRESI PRENOSIVI?

Ako je grehe moguće kupovati i prodavati, gde im je kraj? Može li iko da se iskupi iz kosmičkog zagušenja? Da li svi bogati muškarci i žene, ili bar ni kojima su tate zaveštale pare, odlaze u raj?

Da li je Bog preduzetnik?

Pa ako je transfer greha valjani koncept, postoji li cenovnik? Ima li negde neki diskont?

ŠTA MI SMATRAMO NOVIM GRESIMA

Novi gresi koji su ovde opisani, krišom su iznikli, takoreći iz starih grehova. Često, nakon pobližeg ispitivanja, otkrivamo da se radi o porocima. Gresima najpodlije vrste, zato što se pretvaraju da su dobri za tebe – fini, slatki i prijemčivi. Svakome bi dobro došla doza nepoverenja prema svemu što je slatko i prijemčivo.

Prerušenost grehova u vrline ne bi trebalo da iznenađuje. Gde se prisustvo Đavola najmanje očekuje? U Crkvi, Hramu, Džamiji ili Sinagogi, normalno. Gde najmanje očekujemo da ćemo se razboleti? U bolnici, gde doktori i medicinske sestre vode brigu o nama. Ali odakle potiče većina bolesti? Dolazimo u iskušenje da ismevamo pretpostavku da su najnegovanije vrline u stvari gresi. Deluje budalasto. Nakon razmišljanja, mogli bi pak, da prihvatimo i tu činjenicu, pa zatim pronađemo neobičan, stabilni, nov model, mesto Zadivljenosti i Mira.

Dobročinstvo je dobrovoljno davanje svog bogatstva i rada nekome kome je to potrebno. Pitamo se kako se pojavila ova institucija. Kako je intuitivno, spontano, altruističko ponašanje formalizovano u ¨čin¨ namesto da je prirodan deo života. Da li mi, kako neki drže, zamišljamo da je nekada postojalo vreme u kome je dobrotvorstvo bilo nečuveno? Svakako, nije postojalo u onoj meri u kojoj danas postoji. Danas je dobročinstvo igra moći, sredstvo putem kojeg osoba ili ljudi, koristeći pomoć za izgovor, mogu da ispolje ne-tako-suptilnu kontrolu nad drugom stranom. Naizgled poklon postaje bič-gonič, ograda ili tor. Svaki primljeni poklon biva prihvaćen sa zavišću, pod punom svešću o postojanju obaveze i ustanonvljavanja odnosa moći. Prihvaćen sa gorčinom. Gradi mržnju i strah. Niko ne voli da se oseća inferiorno osim nekih sadomazohista, i onda većina pobunjenika na suptilan i ne-tako-fin način svojim ogorčenim, ljutim, razjarenim ponašanjem govori ¨Misliš da si bolji od mene? Ali vidi, još uvek nisam srećan i ne postoji količina tvog dobročiniteljskog priloga koja može da me usreći¨. Da! To je istina!

Ta tajna taktika dobročinstva očigledna je primaocu, ali nevidljiva za davaoca. Siroti grešnik nije svestan svoje ograničenosti – likuje nad slabijim kroz poteze svoje velikodušnosti

Humor je okidač, prelomna tačka, slamčica koja prepolovivši kamilja leđa dozvoljava da nesreću preokrenemo u nešto drugo. Šta je to drugo? Kokodačuća, majmunolika, neverbalna buka. Štucajući zagrc sa nakašljavanjem. Šišteće pljuvajuća nemuzikalna nesinhronizacija. Humor je bolno iskustvo. Izraz tog bola su zvuci koji izviru iz paćenika u trenutku dostizanja tačke prezasićenja, i nije mu ostalo do dranja, zavijanja i podrigivanja, kako da je opsednut. Smeh i jeste vrsta obuzetosti – napuštanja svesti prepoznatljivog po nizu neartikulisanog, mucajućeg kukanja. Opsednutost nečim neljudskim, okrutnim i zaraznim.

Humor nam dozvoljava da druga bića pretvaramo u objekte – predmete ismevanja, ironije i šegačenja. Da našu patnju i bol usmerimo ka spolja, na najbližu bespomoćnu osobu, životinju ili stvar.

Smeh je zvuk kojeg životinje proizvode kada su pod stresom, bespomoćne i za žaljenje. Prelomljene u struku, u borbi za dragoceni život. Mase po barovima , restoranima, pozorišnim i bioskopskim salama bivaju maltretirani praveći se da u tome uživaju.

Društvo podržava izražavanje humora u cilju smanjenja pritiska, desenzibilizacije populacije, zauzvrat pružajući to bezimeno. Osećanje u stomaku, koje hita uz grlo, pa na usta. Televizijski pisci i komičari bespomoćan narod drže u štrecu.

Kako Lepota može biti greh? Nije li lepota ono što život čini vrednim življenja? Pre neki dan šetao sam se po dvorištu – u stvari, išao sam ulicom Pensakola Florida. Dan je bio sjajan i vazduh je bio čist. Došlo mi je da izjavim da je dan prelep, ali uzdržao sam se, jer upoznao sam prevare i maske koje lepota koristi.

Sunčani dan, plavo nebo i svež povetarac stvorili su iluziju da je sve u redu.

Da drenažni sistemi više ne ispumpavaju šljaku i toksični otpad u zaliv, da advokat, zatvoren u svojoj kancelariji, radi na postizanju pravde. Da šleper ukotvljen na drugom kraju ulice utovaruje i istovaruje časno proizvedenu robu. Lepota kamuflira Suštinsku Istinu. Trulo telo leži ispod impresivnog pogrebničkog dela.

Lepota je prevara, falsifikat, obmana. Kupci, budite na oprezu.

Prolaženje jeftinije, vrednost i atribut koji prati često citiranu dogmu: ¨Ne troši, ne želi¨ jedna je od najdublje skrivenih obmana ljudskog roda. Koja sve zadovoljstva, uživanja, ljubavi i sreće nisu sprečena, odložena ili ukinuta u ime ovog poroka? Koliko često majka kaže svom detetu ¨Nemoj odmah sve da pojedeš¨ ili ¨Zašto ne staviš ovo na svoju štednu knjižicu?¨

Postoji 16 tipova zadržavanja među kojima su: Čuvanje za Crne Dane; Ostavljanje Malo i za Kasnije; Bivanje Iskušenikom.

Štedljivost, vešto prerušena u odsustvo rasipništva, može, barem na prvi pogled da izgleda kao vrlina vredna poštovanja. Ali treba znati da usitinu jeste greh. Da!

Sestra agresije, nagomilavanja i strahopoštovanja, ambicija je pokretač preduzetnika, političara i estradnih pojava – sve go umetnik do umetnika, koji sprovode svoje podlosti nad kolegama i sličnim neprijateljima. Ambicioznoj osobi javno i intimno priznatoj zbog svoje arogancije i ponosa, nikada ne manjka ohrabrenja. Bezobrazluk se smatra vrlinom, pozitivnim pokretačem, energijom koja gradi nacije, biznise i dinastije. Prenošena sa generacije na generaciju, poput nagrizenog DNK niza, inficira nevesele, nesrećne i netalične i pretvara ih u očajničke bolide spremne da sve urade u cilju ostvarivanja svoje besmislene ambicije.

Težiti, postići, napustiti svoju porodicu i prijatelje zarad bljeska slave i bogatstva – da li je to vrlina koju treba smatrati vrednom? Da li je to dobar i pravoveran način života? Da li u tom velikom prostoru ima prostora za svakog od nas? Ne, obezbeđenje na ulazu pušta samo ambiciozne.

Nada je teži od svih ostalih grehova zajedno. Nada, iako iracionalna, nelogična i nematerijalna, pospešuje najbesmislenije, najbezvrednije i najneiskrenije poteze. Samo nada pokreće učitelja da usadi doživotne smrtne komplekse, predrasude i iskrivljene prikaze u čednu decu. Samo zahvaljujući Nadi, ista ta deca uspevaju da podnesu takav tretman, da bezrazložno veruju da će se jednog dana osloboditi tolike mentalne i društvene okrutnosti. Nada ljudskim bićima dozvoljava patnju, svakodnevno i za sva vremena.

Nada je za kukavice, za sve koji ne mogu da se suoče sa realnošću bivstvovanja. Nada je prazna želja – da će riba da ti bude verna, da će te tvoj rad dovesti do večnih vrednosti i dragocenosti, da eventualno stižeš na odredište. Odredišta, kako nas Istok uči, nisu krajevi, nego tek relativni orijentiri. To znamo iz iskustva, istorije i zdravorazumskog razmišljanja – svaki zaključak je tek novi početak, svež komplet problema, frustracija i dilema. Nada nam dozvoljava da lažemo sebe u uverenju da je život pakovan u diskretne zalogajčiće – da su naši životi priče sa počecima, sredinama i krajevima. Da POSTOJI narativni tok, linearnost i neentropija, sreća i povoljan razvoj situacije.

Haos je divan. Nada nas zavodi u verovanje da je nešto zlo, nepotrebno ili da po svaku cenu mora biti izbegnuto. Nada je stoga način održavanja ljudi u slepilu, neznanju i servilnosti, u nepostojanju svesti o istinskoj i mističnoj lepoti univerzuma, svemira koji je besmislen i amoralan. Nada i njena područnica, Nauka drže da kosmosom upravljaju zakoni. Stalno biva dokazivano da su zakoni gravitacije, termodinamike, kretanja, elektromagnetike i matematike samo privremeni okviri i potporne konstrukcije. Ipak ti zakoni, svi do jednog izmišljeni od strane ljudi, predstavljaju tek dijabolični scenario kog svakog veka treba revidirati. Ponekad i češće. Oni ogledaju nadu i veru da će materija zaista da padne, da se ohladi, da miruje ili možda da će da se rasprši. Ali ako neprekidno bivamo obeshrabrivani i razočarani, to je isključivo iz razloga odsustva spoznaje ljubavi prema beznadežnosti. Nismo prihvatili Lepotu Univerzuma.

Obaveštenost Što više znaš, više znaš da ne znaš i utoliko si svesniji svog neznanja. O to zvuči tako smešno! Ali ozbiljno je. Samospoznaja posebno opasna stvar – u većini slučajeva, što više o sebi znaš, to niže mišljenje o sebi poseduješ – i time nikakvu prednost ne ostvaruješ. Šta se dobija realističnom, ali malom i neimpresivnom slikom o sebi? Ništa. Apsolutno Ništa.

Samospoznaja vodi u sumnju u sebe. Sumnja u sebe donosi neodlučnost, zbunjenost, bol, patnju i još ceo komplet emocija. U tome leži zagonetka. Za razliku od predpostavke našeg pravosudnog sistema da neznanje nije garancija nevinosti, u životu i svemu što pre i posle njega ide, stvari stoje obrnuto:

Neznanje Stvara Čednost.

Slavna Stvar, nepravedna stvar, komplikovana stvar. Tle za ideje, poglede na svet i koncepte koji se vrtložno prepliću, svaka u brzom sledu zauzimajući mesto prethodne. A nijedna nije nimalo vrednija od prethodne. Intelektualni Maelstrom logičnih, racionalnih i beskorisnih postavki… preteča Digitalnog Razmišljanja i svega što je binarno u našem savremenom svetu. Filozofski koncept, način proizvodnje najlona, sukcesija kraljeva, način vezivanja kliznog čvora – informacije koje deluju korisne za posedovanje. Ali verovanje da neko ZNA, pogrešno je.

Zadovoljstvo je osećanje koje očigledno obuzima nekoga kao rezultat ispunjenja tri uslova:

• Uspešno obavljanje zadatka

• Pohvala od strane saradnika

• Kraj obimnog obroka

U stvari, broj 3 je najbliži istini, jer zadovoljstvo – osećaj da je sve u redu, kako na svetu, tako i u samom sebi – nije samo iluzija. Najčešće se rađa u nedostatku kiseonika u mozgu – česte karakteristike stanja nakon obroka. Stoga je filozofsko i moralno stanje svesti samo rezultat neispravnog funkcionisanja te iste svesti – oblik mentalne malaksalosti koja je nalik halucinogenom osećaju pri zadržavanju daha. Odsustvo kiseonika dovodi do osećanja blaženosti i čudnih mentalnih pretpostavki – ali ničemu preko toga – greška, lažna euforija. DA!

Glas sladosti je zmija koja je ponudila jabuku. Nežno mrmljanje, prazni šapat, nežne reči – umiruju srce i prikrivaju otrov šećerom. Sladost je nastanjena u srcu.

Srce je poput Mora u kome žive Leviatan i nebrojene šunjalice. Srce je poput egipatskih hramova – puno paukova, blavora i zmija. Riznica grehova. Pozlaćena palata u vatrenom jezeru.

Iskrenost podrazumeva suštinsku istinu, istinu koja je sama po sebi očigledna, vidljiva i dogovorena među svima kojih se tiče. Polazi od pretpostavke da činjenice ne lažu, da objektivna reportaža predstavlja novost i da je svaki deo istine podjednako vredan koliko i celina.

Ali zar ne uviđamo da naprosto nije tako, da izmišljaj mnogo više odgovara suštini, istini iza istine, zlatnom zametku srži događaja ili osobe.

Izmišljaj, laž izurlana, ali dobro sročena neistina – zar ne odgovaraju suštini stvari ili osobe mnogo više od obrazloženja ko i zašto? Izmišljaj, što maštovitiji, što fabulozniji, inventivniji i nemirniji – nije li taj zamišljeni univerzum realističniji od onog koji je razložen na beskrajni broj podataka, tabela i grafikona?

Kako i kad nečija ljubav treba da bude iskrena? Ljubav je laž, predivna laž, laž koju je Bog izrekao svim svojim bićima. Nije li laž bolja od Prljave Iskrenosti? Naši voljeni zahtevaju iskrenost, ali ono što zaista žele je bolji izmišljaj.

Čistoća nije odmah uz Božanskost. Čistoća je artificijelni koncept, stanje koje u stvari ne postoji. Naravno, to samo po sebi ne predstavlja greh, ali težnja ka njoj jeste.

Čisti nokti, preterano kupanje, sterilizacija i pasterizacija, prečišćavanje vode, svaki je onoliko doprineo širenju bolesti i patnje, koliko je uradio za njihovo ublažavanje. Prisustvo nečistoća stvara vrstu prirodne imunizacije, a savremeni život, u svom sterilnom, bezbednom mehuru predstavlja suštinski greh nad prirodom.

@@@@@@@@@@@@@@@@@@

KAKO DA ZNAMO DA SMO ZGREŠILI?

U tebi postoji policajac. Postoji po jedan u svakom od nas. To je Murkan Konvencionalnog Saznanja – u naše psihe postavile su ga sile status quo-a, onih koje se opiru Imenovanju Novih Grehova. On je taj koji će te nagovoriti da ne pokušaš nešto novo, sa nekim novim, na nekom novom mestu. Zaustavlja te pre nego što započneš, čime održava tok života unutar dubokih i izlizanih tračnica. On je unutrašnji glas koji ti govori da su tvoji snovi i vizije nenormalni, apsurdni i sramni.

On je taj koji će ti glasom odgovornog autoriteta saopštiti ¨Tvoj sledeći korak je greh¨ i ¨Ono o čemu razmišljaš je opasno¨ Ipak, njegove reči su ispala, prevara i zaluđivanje. Vrline koje on predlaže su Gresi, a mnogi njegovi gresi su Vrline! On je Sotonin drveni advokat, prerušen u pomoć i podršku.

Način da saznaš da li je neka osoba zgrešila je preko njenih čestitki i ohrabrenja. To je znak.

Treba se oglušiti o svoj unutrašnji glas. Da! Odupri se tanušnim glasićima, šaptajima savesti, imperativima Policajca Konvencionalnosti.

KAKO SE KLONITI GREŠNOSTI?

Relativno je jednostavno kloniti se starih grehova. Oni mogu biti prepoznati kao konvencionalna mudrost, opšteprihvaćena za grehe. Novi gresi su nešto sasvim drugačije. Poput svake novine, čak se samo njihovo postojanje dovodi u pitanje; njihova moć i položaj su u sukobu. I ne samo to, već konvencionalna mudrost, kučina u šaci sudije, smatra ih za vrline!

Treba li neko u ovim naopakim uslovima da se trudi da svaki put digne glas protiv tih osobina, da li stvarno treba govoriti istinu po pitanju ovih opasnih zlodela – u najmanju ruku bili bi smo surovo kaštigovani. Po svoj prilici, o sebi bi stvorili sliku bednika, mazohiste, gubavca, uvrnutog i zlog pojedinca. Istini je, u našem sadašnjem dobu, zapalo da bude smatrana zlom, laži, svojom totalnom suprotnošću. Način da se izbegne grešnost je da se deluje suprotno!

Oni koji loše o istini govore su upravo ti koji bi nas napravili na robu, bahato okaljavajući naše božanstvene animalne prirode. Oni gotivu nazivaju prokletstvom, a dar, pretnju i čin ljubavi proglašavaju za stvari vredne prezira. Oni su obična lupetala koja koriste jezik čoveka. Oni su bunar iz koga niko nikada ne bi potegao vodu. Oni su reklame za nepostojeće proizvode, urbanistički planovi koji nikada neće biti realizovani, vebsajtovi koji su uvek anderkonstrakšn i fabrike iz kojih kamioni nikada neće krenuti.

Baš oni su ti koji bi kamenovali proroke, držeći njihove reči za kukavičluk i zamazivanje očiju. To su te jedinke koje oblikuju osećanja javnosti, a zatim ih uvrću u bizarni čvor, sve dok ljudi ne poveruju da se dole nalazi gore i da je demokratija šoping. Kloniti se greha je biti suprotan.

Održati svoj smisao za stvarnost, istinitost, čistotu – videti suštinu iza te Matriksoidne matrice pojava nadasve je komplikovano. Treba biti stena, vojnik na straži u svakom trenutku. Treba biti poput jezera – dubok i bistar – i ponekad poput guste magle – neuhvativ, vazda duh.

Ponašanje nekoga ko govori ispred Istine može izazvati podozrenje. Pomislili bi da se radi o nekome ko se pogrešno ponaša, podleže Mračnim Satanskim porivima – taj neko može biti proglašen teroristom, cinikom, desničarem, klovnom ili komičarem. Smejali bi mu se, otpustili ga, seksi žene i zgodni muškarci napravili bi ga na rogonju. Ali oni, slavni i prelepi, ubiraće gorke plodove nakon što njihovo zrno ne uspe da isklija. Puziće ti pred nogama raspitujući se za tvoje dijete i tajne lepote. Daće sve od sebe da ti budu prijatelji. Praviće se da opovrgavaju svoje ranije aktivnosti i ponašanja.

Treba biti pripremljen na odbačenost, na skidanje sa spiska zvanica, udaljavanje sa sastanaka i prozivku od strane roditelja i njihovih žrtava – njihove impresivne dece.

Treba se oduprti svemu tome i držati se čvrsto najgoreg smisla znanja koje serviraju Šrinkovi, Hiper-Merkanti, TV Gurui i Eksperti Kontakt Programa – sve je upravo suprotno od onoga kako izgleda. To je, pak dobra stvar. To je znak da stvari dostižu prekretnicu, tačku iz koje nema povratka, prolazimo kroz krivinu, iza ćoška, i svakoga časa, novi prizor će se prikazati pred nama. Polako, neizbežno, reči su se postepeno razuzdavale. Malo po malo, evoluirala su nova značenja, reči su se promenile, mutirale – sve dok reči i njihova značenja nisu prošla pun krug. I našla se u značenju svoje dijametralne suprotnosti. Rečnici se mogu, poput očajnih ljubavnika, još samo privijati uz stara objašnjenja, ali svi znamo da su suptilne sile učinile svoje. Svet je nasamaren, proklet, nadahnut, šarmiran, zabavljen, pokoren, oduševljen i zatočen. Trajno i neprekidno je podsećanje na dobro osećanje dok se istovremeno guta još jedan psihofarmakološki preparat ili se do balčaka zariva u proždiruće zvuke i besmislene glasove. Rečeno je da ne treba obraćati pažnju na te zvocajuće sumnje. Koji potpadnu, oni su Dorijani Grejevi, Vampiri koji se hrane na pepelu, držeći laž u svojim desnim rukama. Koriste filozofiju, digitalni hajp i princip reduktivnog rezonovanja, sve dok mlijeko ne biva proljeveno. A potom se ništa drugo ne može učiniti, do odbaciti – jer nije čak ni za stoku ili svinje.

U prošlosti, Levantinske religije su od nas tražile da se dobrovoljno predamo, da odbacimo bojnu opremu, smanjimo svoj otpor i dopustimo slavnim talasima zbunjenosti i zavedenosti da isperu naše umove i tela. To je bilo slavno. Ali, kako smo imali prilike da vidimo, u sadašnje doba se nikako ne sme NI U KOM TRENUTKU spustiti štit, nikad se ne sme istaći ta Bela Zastava predaje – jer učiniti to, znači biti zbrisan, prepušten bujici koja nosi ka mirnom mestu za budale i blesave tupsone. Gde će stvari biti sređene i gde svira muzika napravljena od strane ljudi koji su obavili svoja marketinška istraživanja i demografske testove.

ŠTA SE DEŠAVA KAD UMREMO?

Hoće li biti pravde? Povraćaja?

Raj i pakao ne postoje. Bar ne u tradicionalnom smislu. Ne postoje krajolici oblaka, naseljeni ljudima koji u belim togama sviraju harfe. Za većinu nas, to bi bio pakao, a ne raj. Isto tako, ne postoji lavirint prostorija, duboko u zemlji, ispunjenih demonima, taložnim jamama i ciklusima izgaranja… stenjanjem masa koje izbija iz zidova. To su diskoteke.

I Pakao i Raj su metafore. I to vrlo dobre. Toliko dobre, da zapravo, na mnoge ljude, čak i nevernike deluju kao da su pravi. To je njihova značajna snaga: imaju moć nad potezima i delima, mislima i maštom celokupnih populacija – iako brojni znaju zasigurno da te stvari ne postoje. Biti navođen duhovima. Prikaze koje nas nadahnjuju i utiču na ponašanje kao da je svima u glave i srca implantiran čip. To je svedočanstvo, ne njihovog postojanja, već moći i snage koju nose te poetične slike i koncepti.

S’toga se, u ovom slučaju, prema tim slikama može odnositi kao prema pravim. Opise nivoa Pakla, Arhitektura i tlocrt nebeskih prostorija treba prihvatiti u datom duhu – kao metaforu, model misaonog procesa.

PAKAO – KOGA TAMO IMA? DA LI POSTOJI I KAKO IZGLEDA?

Krugovi pakla ispunjeni su vrlima, finima, pametnima i druželjubivima. Ovde, oni ispaštaju svoje grehe, pogotovu aroganciju pomisli da nikada nisu počinili nijedan greh. To je svakako najveći od svih grehova. Umisliti da je bezgrešan može samo neko ko je ispunjen gresima. Biti prazan znači biti pun.

Ovde možemo videti na višim nivoima grafičke dizajnere, vebsajt administratore i humanitarce. Njihov zločin? Nadmenost. Kazna? Jednakost. Svi cool izgledaju, prate trendove i skroz su identični – dobro obučeni, zgodni i apsolutno dosadni. Sve je savršeno i nepodnošljivo.

Oni sede za stolom i jedu gurmanluke naslagane u savršene kule, ali bezukusne. Gledaju filmove, međusobno se zabavljaju i zavode – ali u tome ne nalaze nikakvo zadovoljstvo. Klikću kroz sajtove koji obećavaju interesantne i sadržajne informacije – ali koji nemaju ništa do brda neprijemčivih i besmislenih podataka i sporadično udenutih imena estradnih zvezda, čisto održanja pažnje radi.

Ukratko, osuđeni su na beskrajno bavljenje delom svojih ruku.

Posebno mesto rezervisano je za one koji su sebi dopustili da budu žrtve: žene koje su se udale za zgodne, imućne, ali smešne muškarce, muškarci koji su se držali svojih uverenja uprkos savetima i upozorenjima. Oni su grozni ljudi. Od njih možemo samo da učimo.

Najdublje mesto rezervisano je za Svece, dobitnike Nobelove nagrade i heroje. Njihove patnje, najpotresnije od svih, isključivo su misaonog karaktera. Nema ugljevlja, plamova, krcatih polica ili mora ljudskih govana – te kazne su sanjarenja materijalističkih psihopata. Temeljno, agonizujuće maltretiranje je isključivo misaone prirode – dubok i beskrajan strah, neizvesnost koja uvezuje želudac, obaveštenost pomešana sa osećanjem nestručnosti.

Sveci se grče u bolu, ne zbog toga što im čupaju trepavice i nokte, već zbog svojih unutrašnjih demona koje su oni sami u sebi stvorili – svaki unikatan i drugačiji.

¨Ako želiš da nasmeješ Boga, ispričaj mu svoje planove¨

– glumica u novijem Meksičkom filmu (“Pasji Život” prim.prev.)

ŠTA RADITI U HITNIM SLUČAJEVIMA?

Naši životi puni su hitnih slučaja. Ne dramatičnih transformacija ili iznenadnih prevrata. Ne katastrofa, umiranja, krvoprolića ili loptastih munja. Svaki proživljeni trenutak je hitan slučaj. Svaka mala odluka, stav ili misao je kritično talasanje masa. Malo je veliko, a veliko je od suštinskog beznačaja.

Efekat leptira. Koncept prema kome zamah njegovih krila u Kini pokreće niz naizgled nevezanih događaja koji rezultiraju, na primer, mirom na Srednjem Istoku. Leptir pokreće vazduh, molekuli vazduha uznemire insekta, ovaj odleti, ptica propusti svoj obrok, zbog toga može da umre jedan sat ranije nego što bi se to pod drugim okolnostima dogodilo, čovek nikada ne vidi pticu, njegove misli nemaju inspiraciju, potez na koji bi se odlučio nikad mu ne padne na pamet, sudar se nikad ne održi, dete se ne rodi, stepenice istorije se smiču, nacija je poražena, ekonomske sile koje pokreću Britance nikad ne dejstvuju, Rat na Srednjem Istoku se nikad ne dogodi i mira bude tamo gde bi inače bio rat.

I sve to samo zbog jednog zamaha leptirovih krila.

Pa gde je tu onda hitan slučaj? U kom trenutku su stepenice počele sa smicanjem? U trenutku kad Azijče nije rođeno? Kada je rat zapretio? Ali od rata je odvraćeno kroz niz događaja koji vode ka leptiru. Da li mi uznemiravamo leptira? Jel’ nam leptir kriv što stvari idu naglavačke? Da li treba okriviti leptira i za zagađene vode, ugroženu planetu i vazduh koji nije za disanje? Da li leptira treba optužiti zbog epidemija, katastrofalnih poplava, ekonomskih prevrata i eksploatacije bespomoćnih miliona?

Da li smo nerekli suštinu? Da li ništa i niko nije odgovoran? Zar nikoga ne treba kriviti? Zar je Moralni Univerzum ogroman birokratski aparat?

GREH JE RASTEGLJIV

Da, greh je elastičan, pogotovu imajući Nove grehe u vidu. Oni se razvlače i šire pod budnim TV Okom i komprimuju se usled delovanja sila pravne doktrine. Obezbeđivan je od strane Advokata, Javnih Pravobranilaca, Izveštača iz sudnica, Sudija i Stenografa koji su naučili brzopis. Jedan minut izgleda veliki – preko celog bloka, stanari zgrada utonulih u tminu – sledeći minut se skupio do dimenzija čestice prašine.

Prašina – materijal od kog je sačinjen Univerzum – kako je nedavno otkriveno, u stvari je hemijski element. Skoriji doprinos Periodičnom Sistemu – konkretna i jedinstvena supstanca sa svojim specifičnim fizičkim i hemijskim osobinama. Najviše je ima u Indiji, gde se koristi za popepeljivanje zgrada, građevinskih metalnih površina i srebrnine. Postoje rudnici praha na severu zemlje, ali njegovo prisustvo se može dokazati svuda.

Upravo zahvaljujući ovoj supstanci, vraćamo se kroz suptilnu transformaciju – moć iritanata. Magični alhemijski preobražaj: radi se o ovom elementu, ne ugljeniku, od kog smo sačinjeni. Prašina koja se sakuplja po ćoškovima na njujorškim simsovima, kompjuterskim ekranima i u podrumima – to su ljudi, ljudi koji dolaze i oni koji su bili. U iščekivanju preobražajne moći ljubavi.

ODAKLE DOLAZI BOL?

Od greha, stiže odgovor

Zašto mora BOL da prati greh?

Zato što je naš Bog pravičan Bog

Kako to išta dokazuje?

Tako što dobri Bog MORA da kazni neispravno.

Što se uopšte sa time bakće?

Da se ne bakće, Kosmos bi se polupao [vidi Efekat Leptira]

VREDNOST DUŠE

Duša je najintrigantniji luksuz – resurs čija vrednost naširoko varira i time većinu špekulanata drži u neizvesnosti oko ulaganja i stanja na tržištu. Neki su ipak pokušali, iako se na njihove napore nije gledalo sa blagonaklonošću. Voystock IV, koji je carevao u 14. veku, osvojio je naklonost merkantilnih klasa kada je redefinisao grehe i proces razrešenja od istih. Restruktuiranje interesnih stopa dovelo je do kolapsa tržišta i Car je u jednom trenutku bio ubijen rukom svoje ljubavnice.

Koliko god bilo teško za poverovati, većina ljudi veruje da duša poseduje svoj fizički lokalitet – manje, više poput drugog kompleta pluća koji je uglavljen iza prvog. Ovaj mali, mračni sistem organa (ima levu i desnu stranu, kao i pluća) najčešće je, kako se priča, prljava, slaba i blatnjikava, zbog čega svetu deluje kao par malih tumora.

Naizgled neobično: organ koji je naš najdragoceniji posed nalik je onome čega se najviše plašimo – kancerogenom izrastku. Na prvi pogled jeste neobično, ali nakon dubljeg razmišljanja ispada potpuno prirodno, jer duša je neprijatelj skoro svega što bezrazložno držimo za ispravno i dobro u našim životima. Taj siroti mali organ prvi je na udaru frustracija kojima smo zlostavljani; on je kolektor i akumulator moralnih i etičkih otrova i onih koje proizvodimo, i onih koje primamo. Oni se tu sakupljaju poput smrtonosnih PCPja na dnu blistave i sjajne reke, poput fluorokarbonata koji isparavaju i sakupljaju se u ozonskom omotaču. Oni se tu talože da nikad ne budu odstranjeni ili pročišćeni, svakako ne od strane etabliranihi Sveštenika, Papa, Rabina, Monaha, Imama i Gurua – čiji je istinski interes održavanje duše u što prljavijem stanju.

Da, oni kojima poveravamo naše vrednosti degradiraju ih najbrže što mogu – što je ništa do prirodno; kao i u svakom poslovanju: ne uništava se ono što podržava i omogućava bitisanje. Niko ne isceljuje pacijente i populaciju u potpunosti – apsolutno, totalno i kompletno – od čega i gde bi inače živeo?

Niko ne ubija svoju stoku ako od nje treba da živi – niti je upoznaje sa britanskim kravama.

1474. Salcburg u Austriji – ¨doktor¨ po imenu Herr Sanger tvrdi da je odstranio dušu jedne mlade žene bez ikakvih vidljivih štetnih posledica. Ona napušta njegovu negu, ali kada se pročula stvar među lokalnim stanovništvom, optužuju ga za jevrejsko veštičarenje, uništavaju njegovu laboratoriju i operacionu salu, zatirući svaki mogući dokaz.

Devojka nestaje. Po svoj prilici, uhvatila je brod za Ameriku gde je pristupila jednoj od brojnih religioznih sekti koje su na toj teritoriji osnovane.

Godinama nakon toga, Dr Sanger osniva tehničku školu u Krakovu gde gradi mehanički model za kog tvrdi da poseduje moć rezonovanja. Ta stvar je imala oblik dva velika ovalna sistema hidrauličkih vodova ispunjenih spinalnom tečnošću. Ali ekonomski kolaps 1532. prouzrokovao je iznenadno zatvaranje škole. Priča se da je Sanger odjezdio ka Istoku.

GREH KAO BOLEST

Nasledna, virusna ili bakterijska, gresi se ponašaju u skladu sa modelima širenja bolesti. Oni su bolest modernog doba. U stara vremena, gresi su bili drugačiji. Ti gresi su poput šuge ili malih boginja, ne toliko prevaziđeni, koliko redefinisani, premešteni u fioku na kojoj piše ¨Ne Gresi¨

Naše sadašnje stanje je epidemično. Kuga koja prolazi nedetektovano i bez terapije.

Ako su gresi poput bolesti, mogu li se preneti sa jedne osobe na drugu? Ako mogu, kako?

Grešne misli i vizije – ambicija, sladost, štedljivost, humor, itd – ohrabrivani su od strane savremenih društvenih institucija. U našim školama obrađuju ih kao vrline, naši roditelji svesrdno osnažuju i ohrabruju njihov rast, a svakodnevno ponavljanje Televizijskih moralnih pripovesti miradžišu ih kao vrednosti na koje se treba ugledati, kojima treba težiti.

Samo je trunčica, jedan bacil dovoljan da zarazi i obogalji – ponekad privremeno, nekad doživotno. Besede iz zasede jesu privlačne, tu i leži njihova moć – bolest je u početku prijatna. Kako bi iko prepoznao bolest u sebi kada se dobro oseća? Kako da shvatimo da smo bolesni?

Otpor nije uzaludan, ali naporan jeste. To je marširanje uz različitog dobošara, možda i tokom celog nečijeg života. Postoji rizik od etiketiranja, izopštenja, usamljenosti, Ovo štivo smatraj dobošarem koji poziva na akciju – u ovom slučaju, zapravo, na neakciju. Poziv na ne-kretanje, mirovanje.

Ova knjiga je vakcina – injekcija koja će te zaštititi od dolazećeg i večnog invadivnog udara. I, kao i kod vakcinacije, pruža ukus onoga što bi kasnije moglo da ti dođe glave. U početku može malo da boli: a takođe mogu se javiti i neželjeni efekti.

SVI SU GREŠILI

Kako gresi stalno bivaju preformulisani i preimenovani, odista ne postoji niko na ovoj velikoj planeti ko može da kaže ¨Ja sam čista osoba, oduvek sam bio Čist Čovek i održavaću svoju Čistotu¨

Moramo stalno da peremo, čistimo, ribamo i prečišćavamo. Trljanje, trljanje, ribanje i ispiranje.

Ironična je činjenica da oni koji najčešće tvrde da nemaju, imaju najviše! Oni koji poriču postojanje, puni su k’o brodovi. I oni koji se tresu od straha, koji su uplašeni, neučinkovite kukavice, imaju najveću moć nad njima.

ZAO JEZIK

Jezik, mali organ, tokom istorije napravio je više štete nego mač, bomba sa daljinskim navođenjem i hemijsko oružje. Taj naizgled naivan, mekušan, mesnati mišić je vatra, otrov, nosilac kuga i virusa. Sve vrline koje smo prihvatili kao dobre – koliko god bile skrivene i razorne – ogledaju se i aktiviraju kroz rad jezika. Nose ga svemirski brodovi na putovanju ka udaljenim planetama, poput progonitelja, prepune ih glave, čak i robota i mašina, čije su unutrašnje duše snabdevane podanicima i koje su konstruisane ljudskim jezikom.

Taj lažljivi, tegljivi i laskavi debeljuca, urlajuće, zviždućuće pevajuće zadebljanje – to je nosilac iskrivljenih i demodiranih zakona čovečanstva ka udaljenim zvezdama.

Reči sa jezika nemaju težinu. Lagane su i lepršave. Deluju nesubstantivno. Ispada da ne postoji materijalna razlika između tišine i govora – ako ne računamo kretanja molekula u vazduhu koji je u to umešan.

Međutim, postoji Tup Duh. Tihi Demon. Usplamteli posednik kiselosti i gorčine. Naučeni smo da progutamo gutljaj, da nam ne smetaju trulež i plesan, da postignemo ukus koji može da sakrije otrov. Smatran je finim, sofisticiranim, ispravnim, pristojnim, a u stvari je autodestruktivan: čovek postaje samoubica bez razloga.

GRESI OGLEDANI U ZAKONIMA

Krivični zakoni ohrabruju grehe nagrađivanjem grešnih i kažnjavanjem nedužnih. Ko god je ikad bio u zatvoru ovaj iskaz ne dovodi u sumnju – ćelije su prepune muškaraca i žena koji su počinili ništa do očajničkog pokušaja da pronađu izlaz iz savremene moralne močvare. Oni su ukalkulisana greška eksperimenta – prosti avanturisti, istraživači nepoznatog. Oni su ti koji će otkriti Novi Svet, odjedriti uz Nil, doneti zlato iz El Dorada. Oni su ti koji će naći načina da žive bez Ambicije, bez Humora, bez Nade i bez svih ostalih prevara savremenog života. Treba im aplaudirati i slaviti ih – ali u našoj tekućoj klimi oni su ućutkivani i tlačeni.

U međuvremenu, Estradne Zvezde, Bankari, Propovednici i Političari koji su zaveli mase i sebe, takođe, već decenijama bivaju nagrađivani Carskim Premijama. Oni su razglašavani i hvaljeni, kao da su društvu obezbedili neophodnu šarenu lažu, a u stvari, ubijaju majku čak i dok sisaju sisu.

Svaki TV komentator koji se smeška čistuncu, svaki Bilbord sa svojom skrivenom kritikom svega što je vredno, svaki Pop hit sa svojom suptilnom porukom Humora i Sladosti – svi osnažuju ovaj naopaki pogled na sve što je ispravno i dobro. Oni i njihovi posilni – asistenti, kuriri, tehničari i pisci – oni su istinski prekršioci čija je kazna sopstveno mentalno prigušivanje.

ŠTA RADITI KAD SE POČINI GREH

Postoje 3 metode potiranja:

1. Obraćanje Opuštaču Veza

Opuštanje veza je Božanstven čin. Čin pomoću kog greh automatski i zauvek biva rastvoren. Poput šećera u čaši vode. Kroz taj čin duša prolazi do bistrog stanja. Obogaćena voda je sad vrlo slatka, ali još uvek izgleda kao voda. So može da se koristi kao zamena.

2. Transfer grehova na Božanske i druge ličnosti

3. Zamena krivice za drugu, manje večnu svojinu.

OLTAR SPALJENIH PONUDA

Postoji li neka vrsta Paganske Žrtve? Na šta se tamo oseća? Ne postoji, ne oseća se ninašta. Prosto je.

Čini pravdu Obećanju i Obećavaocu. Čini pravdu Svedoku. Čini pravdu Zavetu [po Borstinu: Sporazumu s’Bogom]. Ne traži da Gresi budu mekušni i slabašni – iz sve snage se baci na njih. Tu su da bi te učinili jačim. Oni su zapetljani, preimenovani, napravljeni na neshvatljive i neprihvatljive da bi te osnažili.

Pa gde je onda Busanje u Grudi? Isključeno je. Gde je onda Kuluk? Isključen je. Gde je onda Sumnja? I ona je isključena. Po kom to zakonu? Po onom koji je isključiv za Busanje u Grudi i za Kuluk

Iscelivanje u Modricama

Pomoću nenežnih pravila, terora, bola, vizija smrti i rupe u zemlji, jezivih slika i fresaka, nevešto skiciranih ili loše reprodukovanih, žene i muškarci težili su da se nateraju na dobrotu. Tiskaju se i napinju u stravičnom hropcu za ljudskošću. Zvuk koji liči na hiljade vagona u istovremenom prespajanju. Ali je gore, mnogo gore. Potezima gorčine i samoporicanja, sporim i monotonim napevima u hladnim i memljivim katedralama u cik zore, dubokim i dosadnim izučavanjima u društvu staraca koji se osećaju, sve te prakse i procedure teže povećanju dobrote, spiranju fleka.

Ali zakone sreće nije tako lako sakriti i izbeći

Fleka je nastala i do dobrote ne može da se dođe kroz samoporicanje i patnju. Dobrota, poput veselja, ne dolazi samo pravednima, sirotima ili dobronamernima. Podjednako dobijaju i bezvredni, neodgovorni, prelepi i seksipilni… do danguba, bogataša i iscrpljenih siromaha, do incestuoznih porodica i bezličnih svetaca. Do navučenih beskućnika i smešnih estradnih pojava. Svima je na ovoj lutriji pružena ravnopravna prilika. NEMA NI VARANJA!

Utehe i Izazovi Modernih Izuma

Naćićemo materijale i sprave najpogodnije da od sebe stvorimo ono što nameravamo.

Došli su na mesto gde nisu mogli da ponesu svoje automobile, mikrotalasne pećnice niti mobilne telefone. Na mesto gde te stvari nisu dozvoljene – nema zvonjave, pištanja niti turiranja. Nema mašina ni sprava kojima bi se obratili kada su misli obuzete sumnjama, pitanjima i zbunovima – sprave koje okupiraju trenutke upitanosti, koje popunjavaju te praznine utešnim predenjem, blinkovima i bipovima – napustile su nas. Ovde svako mora da se suoči sa svetom i da se odvikne od mašinerije.

OVDE LEŽI ODGOVOR – SUDI SOPSTVENIM GRESIMA

Niko nam ne može pomoći. Ni Bog, ni naučnici, akademici, didžejevi, pop zvezde, niti Sveci. Mi, ako ćemo da preživimo, moramo se oduprti šaptajima i savetima. Moramo razmišljati i osećati KAO NIKAD DO SAD!

Nova Era, doba ponovnog procenjivanja i razmišljanja iznova. To je onda, to. Moramo sami suditi sopstvenim gresima! Moramo prihvatiti radost, haos, odgovornost i bol i moramo ih usvojiti. Svarimo i obuhvatimo ih. Prožderimo ih i pustimo da prođu. Posedovaćemo te grehe! Komandovati im! Imati moć nad njima.

¨Razlog za život je da se dugo bude mrtav¨

Addie Bundren

Svetost i pomračenost uma prosuđivani su u skladu sa ravnotežom zajednice od strane populacije koja okružuje pojedinca. Lokalci, prijatelji, komšije. Njihovi sudovi nisu sigurni i nepromenljivi. Njihovi ukusi i naklonosti, poput zakona, postignuti su koncenzusom. Koncenzusom koji može biti podao, besprizoran, smuti pa prospi i naprosto pogrešan. Cilj koncenzusa je suočavanje sa svojim susedima – do rashladnog učinka vode. Ali šta ako je potrebna oluja ili plimski talas? Šta ako su nekome svi komšije Nacisti, fanatici, nemoralni preduzetnici i sveštenici? Kako tako živeti? Postoji li izlaz?

Treba proći pored zdravorazumnih i nerazumnih – treba se suočiti sa haosom – pogledati pravo u oči, bez straha. Treba otiči preko grehova i vrlina. Treba izbeći druge ljude i njihove lenje nazore, njihov televizijski moral i pokornost. Njihovu ljubav prema kućnim ljubimcima, cveću i deci. Zadržati što veću moguću distancu. Nema bezbednosti u ciframa, samo u samoći.

Na Istinskim Nebesima jednaki smo sa Bogom. Isti smo kao On. Sedimo svi zajedno, mi izvaljujemo provale, on se smeje. To je Prirodno, Očigledno, Savršeno. Neprihvaćeno, ali tako bi trebalo da bude. On nas poštuje zbog našeg umeća, našeg očajanja i lucidnosti – a mi uživamo u njegovoj duhovitosti, mimici i gestikulaciji. U Raju, sponzoruša može ponosno da postane pojam poštenja. Svi su ravnopravni i svi su prelepi. Svetac i lopov su braća. Svetac neće procenjivati zamišljene grehe vanzakonitog. Svi sudovi su subjektivni, a time i suspendovani. I đubre i blago sijaju i savršeni su.

Savršen par – ljudi i Božanstvenost.

OTPLATA

Hoće li biti pravde nakon što umremo? Povraćaja? Hoće li dobro biti nagrađeno, a zlo kažnjeno? Ne, to se sve ovde dešava. Pravda je tiha, nevidljiva, lična.

Događa se u kućama, poljima, aerodromima i noćnim klubovima. Uz šolju kafe i sporu užinu. Tokom urlanja i vrištanja u halama i spavaćim sobama, kroz ljubav i žudnju. Vožnja autobusom, brisanje poda u kupatilu, mlataranje rukama, znojenje, klečanje, kačenje.

Događa se sve vreme, svuda odjednom.

NOVA PERSPEKTIVA

Načet si, oslobođen, razrešen. Plutaš i potražićeš bezbednu luku. Ova nova perspektiva će dozvoliti tim uvidima da nas zaspu, zapečate, optuže, da se usade u nas, da nas nauče, da nas otkriju, da nas istražuju, da nam govore, da nas upute, da nas obnove, da se izjašnjavaju u naše ime, da nas osnaže, da nas ubrzaju, da nas uteše, da nas predvode, da nas posvete, da nam laskaju, da nas ponize, da nas isprave, da nas redizajniraju, da nam daju čestitost i da se u potpunosti obruše na nas.

Čovek koji nosi posudu sa vodom oseća njezinu težinu, ali ako zaroni voda će biti svuda oko njega i on neće primetiti teret.

Tekst i slike David Byrne

© Belosvetski 2001

Pravo Dejvida Brna da bude prepoznat kao autor ovog rada postignuto je u skladu sa odeljkom 77 Zakona o umnožavanju, osmišljavanju i patentima iz 1988. godine.

Sa engleskog na srpski sprovela vukungfu@gmail.com